Ne zelim slomljeno srce
Hmm... stvarno ne znam zašto sam uopšte sela da pišem i kao da će mi to pomoći da se osecam bolje,možda samo trenutno bolje.
Znam da zvuci otrcano i smešno, ali stvarno sam mislila da sam našla nekog sa kim ću ostariti. Vremenom sam shvatila da koliko god uživala i volela samoću da je se isto toliko i bojim, možda čak i više od toga koliko volim da sam u samoći!!! Upravo tako se sad osećam, samo i usamljeno. Znate navikne te se na nekog, zavolite nekog, nadate se nečemu i onda sta? Imate utisak da je sve bilo uzalud...
Ljubav je eh ima divna knjigica o ljubavi zove se "Jednostavna istina o ljubavi" treba je svako pročitati...
Postoji nada u meni da ćemo tog dana, kad se ponovo budemo videli, nastaviti ali onda se trgnem i pomislim šta ako ništa ne bude... šta cu onda i gde... čemu pauza zaista, jasno je meni da je moralo da dođe do promene, svi zapadnu u krize, ali ili nekog voliši li ne, nije to bila neka nepodnošljiva kriza... sad je sve 50:50
Onda pomislim da ne želim više ni sa kim da udjem tako duboko, boli posle i pitam se sto toliko boli.
Osećam se kao da stalno nekog čekam i da stalno nesto čekam, ali naravno uvek se desi nešto kad se najmanje nadaš, da...
Sklonila sam sve što podseća na njega, mogu i da sve to bacim ali neće pomoći, misli i prisećanja ne mogu da sklonim i baci...
Znam proćiće vremenom, a onda možda ne želim da prodje i možda je tu problem, što ne želim nikad da prestanem da ga volim i mislim na njega...
Ljubav je eh ima divna knjigica o ljubavi zove se "Jednostavna istina o ljubavi" treba je svako pročitati...
Postoji nada u meni da ćemo tog dana, kad se ponovo budemo videli, nastaviti ali onda se trgnem i pomislim šta ako ništa ne bude... šta cu onda i gde... čemu pauza zaista, jasno je meni da je moralo da dođe do promene, svi zapadnu u krize, ali ili nekog voliši li ne, nije to bila neka nepodnošljiva kriza... sad je sve 50:50
Onda pomislim da ne želim više ni sa kim da udjem tako duboko, boli posle i pitam se sto toliko boli.
Osećam se kao da stalno nekog čekam i da stalno nesto čekam, ali naravno uvek se desi nešto kad se najmanje nadaš, da...
Sklonila sam sve što podseća na njega, mogu i da sve to bacim ali neće pomoći, misli i prisećanja ne mogu da sklonim i baci...
Znam proćiće vremenom, a onda možda ne želim da prodje i možda je tu problem, što ne želim nikad da prestanem da ga volim i mislim na njega...
''Hvala za sve,i kad si tužan i kad si srećan,što postojiš negde tamo,hvala što se znamo.
Noćas bih nestala bez traga,da srce za kamen vežem,pa nek tone,neka te moja ljubav dragi,vrati meni,a ne bilo kome!''
2 Komentari |
0 Trekbekovi